Antiprotivna

Možda će neki od vas pomisliti kako stalno pišem o samopreispitivanju, ali stvarno verujem da rad na sebi, kako na spoljašnjosti, tako i na našem biću, je ono što treba stalno da nam bude u fokusu. Zaista ne mislim da je rečenica "Takav sam, kakav sam" dobar izgovor za naše ponašanje. Niko ne može da nas promeni do mi sami, a ako želimo, i te kako se možemo menjati. Taj proces nije lak i promena ne dolazi preko noći, ali je krajnji rezultat sigurno ono što će doneti boljitak nama i u odnosima sa drugim ljudima. Postalo je popularno menjati sebe izvana. Odlazi se na razne tretmane, operacije, korekcije, šminkanja... međutim, mislim da nam ne treba bolji salon lepote od biti zadovoljan sobom i svojim životom. Koliko god stavili šminke ili uradili trajne korekcije sjaj oka će nas izdati. Šminka ne treba da bude maska, ona samo treba da istakne ono što je lepo, i to samo diskretnim intervencijama. Često mi prijateljice, u trenutcima kad sam zaista umorna i bez trunke šminke, kažu...

Još od antičkog doba, sport je služio da zabavi narod. Gladijatorska nadmetanja, poprilično surova i krvava su narodu davali, meni neshvaćen, privid kako su Imperatori velikodušni. Tada bi podanici zaboravili sve one stvari iz svakodnevnice, nemaštinu bedu i bolest. Do danas, sport je zadržao tu neku osobinu da narod zabavi i da se zaborave svakodnevne brige. Međutim, meni iskreno nije jasno to toliko zaluđivanje sa pojedinim sportovima i sportistima. U modernom vremenu su tenis, fudbal, košarka i još neki sportovi dobili među svetom svojstvo kulta. Ljudi su prosto zaluđeni, i kad se odvijaju utakmice i turniri, bukvalno sve staje. Posebno kad su u pitanju reprezentacije država ili pojedinci kao što je na primer Novak Đoković sa kojim se ljudi identifikuju. Ono što judi zaboravljaju je da svaki od tih sportista dobija debele pare da bi se bavio time. Na primer, fudbal služi i da bi se prale prljave pare mafijaških klanova. Neke države ulažu basnoslovne svote u fudbalske reprezentacije,...

Kažu, dvadesetprvi vek je vek jednakosti, mira tolerancije. Vek u kome muškarci i žene imaju ista prava. Ista možda jesu, ali da li su i jednaka?  Danas i žene i muškarci imaju pravo da rade, glasaju, da se pitaju i da kažu šta misle. Međutim, sve više se pokazuje da su žene često plaćene puno manje za isti posao nego muškarci, manje se podstiču da se školuju, a samim tim ih je i manje u naučnim i drugim visokim krugovima. Manje je žena i u politici, posebno na visokim položajima kao predsednice partija, vlada ili država. Posebno su takve stvari vidljive na Balkanu. ovde je i dalje normalno da je za ženu prioritet da se uda, rađa, ćuti, poštuje, ne diže glas i da je niko ništa ne pita. Jedna od najpogrdnijih reći kod nas  je "baba". Kad hoćeš nekog da uvrediš, nazoveš ga po ženskom polnom organu. Dečacima se od malih nogu govori da ne plaču kao devojčice, jer zaboga to je nešto loše i jadno. U poslednje vreme smo svedoci bukvalnog proganjanja i ponižavanja žena iz visokonaučn...

  Danas je najbitnije ko je šta obukao, koje marke odeće i obuće ima na sebi. Kako izgleda, da li je debeo ili mršav, a kod žena još i da li je našminkana po poslednjim modnim savetima.   Posebno su tome izložene javne ličnosti. Njihovi se izgledi i životi izvrću naopačke ko prljave čarape koje skidamo. Međutim, postoje i oni, koji su do skoro praćeni baš po tome kako izgledaju, koji su shvatili da je i slava i mladost prolazna, i da je bitnije od toga kako izgledaš, ko si ti u stvari. Čitam malopre kako je Pamela Anderson, žena koja je dugo u medijima bila simbol seksipila i dobrog izgleda, izašla bez imalo šminke. To čuđenje i zgražavanje što žena želi samo biti normalna i prirodna žena još nisam videla. Zamisli, dopustila je sebi da bude ona. Pa dobro ljudi, da li je moguće da niko više ne može biti samo jedna osoba u 7 milijardi a da se ne zapita da li će je drugi zbog toga osuđivati? Pored izgleda, postalo je potpuno normalno i određivati kako se neko treba ponašati. ...