'leba i igara

Još od antičkog doba, sport je služio da zabavi narod. Gladijatorska nadmetanja, poprilično surova i krvava su narodu davali, meni neshvaćen, privid kako su Imperatori velikodušni. Tada bi podanici zaboravili sve one stvari iz svakodnevnice, nemaštinu bedu i bolest.

Do danas, sport je zadržao tu neku osobinu da narod zabavi i da se zaborave svakodnevne brige. Međutim, meni iskreno nije jasno to toliko zaluđivanje sa pojedinim sportovima i sportistima. U modernom vremenu su tenis, fudbal, košarka i još neki sportovi dobili među svetom svojstvo kulta. Ljudi su prosto zaluđeni, i kad se odvijaju utakmice i turniri, bukvalno sve staje. Posebno kad su u pitanju reprezentacije država ili pojedinci kao što je na primer Novak Đoković sa kojim se ljudi identifikuju.

Ono što judi zaboravljaju je da svaki od tih sportista dobija debele pare da bi se bavio time. Na primer, fudbal služi i da bi se prale prljave pare mafijaških klanova. Neke države ulažu basnoslovne svote u fudbalske reprezentacije, dok narod tih istih država živi u bedi i bolesti. Što je narod siromašniji, to ga više zabavljaju raznim vestima o sportu i drugim nevažnim ili manje važniim stvarima.

Mnogi sportisti imaju daleko veća primanja i bogatstva nego naučnici koji su umrli u bedi a ostavljaju iza sebe dug čovečanstvu. Danas za lekove i lečenje skupljamo milionske svote novca, dovijajući se na razne načine, dok sportistima koji bukvalno ničim ne doprinose ovom čovečanstvu jednom dobro odigranom utakmicom države i vlade daju ogroman novac. U nauku se ulaže tako malo, a nauka košta. Svi ti naučnici da bi proizveli novi lek ili pomagalo treba da ulože ceo svoj radni, pa i životni vek. U samo obrazovanje se na globalnom nivou ulaze tek mali deo novca koliko se ulaže u sport. Pitam se, šta taj sport ostavlja čovečanstvu? Kad razmislim o tom pitanju, sem statistike, ne ostavlja bukvalno ništa.

Odavno je poznata ona narodna "Hleba i igara", al kad nestane hleba, nek se narod zabavi.