Žene VS. muškarci

Kažu, dvadesetprvi vek je vek jednakosti, mira tolerancije. Vek u kome muškarci i žene imaju ista prava. Ista možda jesu, ali da li su i jednaka? 

Danas i žene i muškarci imaju pravo da rade, glasaju, da se pitaju i da kažu šta misle. Međutim, sve više se pokazuje da su žene često plaćene puno manje za isti posao nego muškarci, manje se podstiču da se školuju, a samim tim ih je i manje u naučnim i drugim visokim krugovima. Manje je žena i u politici, posebno na visokim položajima kao predsednice partija, vlada ili država. Posebno su takve stvari vidljive na Balkanu. ovde je i dalje normalno da je za ženu prioritet da se uda, rađa, ćuti, poštuje, ne diže glas i da je niko ništa ne pita. Jedna od najpogrdnijih reći kod nas  je "baba". Kad hoćeš nekog da uvrediš, nazoveš ga po ženskom polnom organu. Dečacima se od malih nogu govori da ne plaču kao devojčice, jer zaboga to je nešto loše i jadno.

U poslednje vreme smo svedoci bukvalnog proganjanja i ponižavanja žena iz visokonaučnih institucija. Oni koji bi trebalo da ih podrže im se izrugivaju. Ako žene dignu glas da se loše živi, da država loše postupa sa svojim građanima, odmah ih ponižavaju u stilu, šta ima one da se bune, neka sede kući i kuvaju ručak. Ako se ne uda, ne rodi decu, gotovo da je odbačena od najbližih, ili je bar sažaljevaju. O takvom muškarcu se utrkuju ko će ga tetošiti i brinuti o njemu.

Ono što meni posebno smeta u savremenom društvu je svođenje žene na komad mesa. Devojčicama se serviraju putem medija sadržaji u kojima se izričito potencira kako trebaju da budu lepe i seksi, i da se tom lepotom i seksualnošću koriste. Gledam kako devojčice na startu života šminkaju, friziraju, teraju da budu manekenke i izložene pogledima. Već u pubertetu im se nameće da šetaju polugole, da pumpaju usne, grudi, zadnjice... i da sve to kasnije dobro prodaju, i to ne na crno, već legalno, u raznim reality programima, po kafanama i klubovima, na poslu, na ulici, ma svuda. 

Žene koje podlegnu tome su obično nisko obrazovane, nesigurne i postane im potpuno normalno da im je svaka ulica, ulica Crvenih fenjera.

Na žalost, često postanu i žrtve nasilja, ili bolje reći iživljavanja. Maltretira ih otac, brat, dečko, muž, šef... pa čak i druge žene. Da se pobune, ne znaju, a često i ne smeju. Ako i dignu glas, tu je odmah okolina da ih osudi i prinudno ućutka.

Žene moje, nije nam lako, ali ne smemo zaboraviti da smo, kao prvo, u većini, da smo snaga i pamet, i na kraju, da pokrećemo i muškarce u njihovom putu ka uspehu, jer kako se kaže, iza svakog uspešnog muškarca, stoji žena, a ja bih rekla da nije iza, nego pored, ako ne i ispred.